Isuviše sam u tebi. Izgubila sam se u tebi. Ne smem tako. I ti ne želiš tako, znam... Ne želiš me takvu. Vraćam svoju masku, skidam tvoj džemper. Ne želiš roba i nije trebalo to ni da postajem. Ti i bez toga znaš koliko si mi drag i koliko ipak ne mogu bez tebe. Ali, evo...
Stavljam oko vrata sve svoje ogrlice sa đinđuvama, vraćam na sto sve te papire sa rečima koje većina ne može da sluša, čuju se akordi moje gitare i pesma za tebe, još jedna, litri kafe i za usput, plava bluza ponovo, žuti prekrivač i narandžasta krparica, sveća na stolu i još neka zanimljivost, jutro u rukama, dan u očima, noć u ramenima, podignuta glava i pogled koji voliš, zato što JA tako želim; knjige i još jedna, priča o nama i moj glas, težina na našim usnama i radost na tvojim nausnicama - svi oni osmesi i misli iz našeg prijateljstva jer zapravo mi smo prvo ljudi...
Нема коментара:
Постави коментар