Gorane... samo te dozivam.
Stalno te dozivam.
Znam da si uvek sa mnom,
ali opet zovem te.
I ne znam šta da ti kažem.
I ne znam odakle da počnem.
I nedostaješ mi.
Uvek.
I težak je ovaj prelazak ulice.
Mnogo je težak.
Sve je teško.
Znam da ima i goreg...
Znam.
Ne pušta me.
Upala sam mu u kandže.
Znaš kako fino
i polako
i po malo...
Sve je nekako krenulo
polako, fino i po malo
na dole.
Svakog dana po malo
na dole.
Nisam se molila.
Do večeras.
Nedelja je...
I nedostaješ mi.
I hoću samo tebi da pričam
i ne želim da niko drugi to zna.
Naravno, kao i uvek -
mislim da ludim...
I uvek sutradan sve bude ok.
Ali opet se sve vrati.
I svaki put sve više
i više me boli.
Ne može se od udesa. Prvi put osećam da nema smisla pisati. Ono o čemu želim da pišem tek nema smisla. Neću pisati. Ali, ne može se od toga.
Onda ću barem pokušati da ne mislim o svemu tome. Osećam teške dane i ne želim da toga budem svesna. Možda opet samo nemam poverenja. U sve.
Nedelja je. Crkva. Ukleto stepenište, mravi i zabrana.
Ne mogu niti želim da ga ikad više vidim takvog. Apokalipsa. Crno. Oterivanje oblaka i okretanje glave ka još jednom u daljini. Možda ipak treba da siđem na zemlju. Bila bih nesrećna. Biću nesrećna. Bila bih nesrećna. Bila bih samo nesrećna. I na kraju opet udes. Bezizlazna neizbežnost i bol u nogama. Želja da se trči i potrči, ali ne znam. Neću da se izgubim. Bol. Bol. Bol.
Rekao si mi
da toliko imam sebe.
I to je istina.
Ali ti,
tako visok, stasit,
čini se,
imaš sebe u sebi
više no beskrajno mojih "ja",
posebno kada sam u sebi sama
i otuđena
do nekog nazovi dna,
gde ni filozofija nema smisla,
a kamoli puko preživljavanje.
Bodlerov pariski splin. Stepenice. Smireno sunce i mravi. Procvale lale u vrtu. Kafa. Beg. Stanište. Ipak sloboda. Ipak sloboda...
Detelina. Maslačak i vinova loza. Vetar, koji volim, miluje dlaku mačaka koje su mi sestre. Tišina. Želja da se pobegne od neizbežnosti. Od udesa. Jaka volja da se skloni to od očiju. I opet mravi...
Ah, taj tvoj splin...ubiće me jednog dana. I gomila nedovršenih tekstova...
Omiljeni kolač i poljubac u vilicama. Razmišljanje o tuđim glavama. O njenoj glavi. Sve svoje dane provodila je možda sama, a možda i sa prijateljicama. Cvet u njenoj kosi niko nije video. Možda samo on, iako mu ona nikad nije htela da ga pokaže. Zbog mrava. Zbog vode. Zbog neke svoje glave. A šta je sada u njenoj glavi? Neće mi reći, a i ne bih smela da je pitam. Nasmejana je i draga, ali ne smem da je pitam.
Maslačak. Voda. Procvale lale u vrtu i ljubav u žilama. U mojim žilama, u njenim. Muzika koju niko drugi ne voli sem nas dve. Netrpeljivost prema ljudskoj gluposti, izbegavanje svake neprijatnosti, negovodovanje usled formalnosti i blagi ipak splin. Sećanja. Zajedljivost. Radoznalost. Glupa zajedljivost i ponovo željena samoća. Trava. Noć koja će tek doći i doneti mesec. Radovanje unapred. Neki simboli. Značenja razna. Vera u sve znakove pored puta. Drugačije je sve to.
Isuviše sam u tebi. Izgubila sam se u tebi. Ne smem tako. I ti ne želiš tako, znam... Ne želiš me takvu. Vraćam svoju masku, skidam tvoj džemper. Ne želiš roba i nije trebalo to ni da postajem. Ti i bez toga znaš koliko si mi drag i koliko ipak ne mogu bez tebe. Ali, evo...
Stavljam oko vrata sve svoje ogrlice sa đinđuvama, vraćam na sto sve te papire sa rečima koje većina ne može da sluša, čuju se akordi moje gitare i pesma za tebe, još jedna, litri kafe i za usput, plava bluza ponovo, žuti prekrivač i narandžasta krparica, sveća na stolu i još neka zanimljivost, jutro u rukama, dan u očima, noć u ramenima, podignuta glava i pogled koji voliš, zato što JA tako želim; knjige i još jedna, priča o nama i moj glas, težina na našim usnama i radost na tvojim nausnicama - svi oni osmesi i misli iz našeg prijateljstva jer zapravo mi smo prvo ljudi...
I onda se moli
i za leđa samo...
Za rame,
gde dah greje
sve snove njegove.
Znam da mu to slika osmeh sreće,
a to rađa ispunjenost neku
na nausnicama -
onu koju stalno iznova budim
u redovima o njemu.
Setim se
na trenutke početka
i poželim te
kraj sebe.
Ali ne...
Kao što je kraj,
a ne početak,
tako je niko,
a ne ti...
