Podsetnik

Do suza me dovodi sećanje na dane kada smo bili rastavljeni. Koliko sam govorila sebi: samo da mi je sada tu, kao prijatelj, ne ni kao ljubavnik, kao čovek koji možda jednom u godinu dana svrati ili zaluta u moj dom na kafu u poodmaklo popodne, i koji bi da, sa blagim vinom u osmehu, jedva vidljivom ako u mislila pređem rukom, raspreda sa mnom o finim šarenim perlama naših dana i o onim oblacima, koji nam okreću glavu ka zidu; sa ogromnom željom za samo jednim bliskim dodirom, koji ne da vazduha i prostrorijama gde je promaja duboka.
I gubili smo se tada kao da je najteže na svetu reći da želim da ti pomirišem kosu, da ti dodirnem ruku između palca i kažiprsta, da želiš da ti potvrdim da shvatam sve te beskrajne i sakrivene velike reči koliko ti jeste lepo sada sa mnom... a ja ti do u beskonačno puštam melodiju iz prstiju i vadim slova iz grlatih knedli samo da ti na treptaj oka pokažem ono što bih da ti učinim svakodnevicom. Ne znam ni dan danas i neću nikada shvatiti odakle mi hrabrosti za to.
I kad da smo u pesmi čekali za ljubav bolji dan. A toliko iste i nestrpljive u pulsu svakog jutra kada baci prve vodene znake na lica nam. Znam za to. Kao što nisam znala davno jednom zašto ne mogu da pišem o tebi.
Trčale su neumorne nedelje ionako kratkog leta, verale nam se misli do najsjajnijih zvezda čija imena nismo umeli da izgovorimo, ali smo znali da nam se dopadaju kao jesen, krali smo iz pogleda prijatelja razloge da prođemo kraj delova naših blizina, i jedne noći prosuli smo sve oblike mučenja iz utroba nam. Poklonila sam ti mesto na kojem sam i sa kojeg me možeš pomeriti na baš taj način kako si smislio u tom trenutku. 
I pomerili smo se oboje te noći.

Prelom

Lomi se u meni nedeljama nešto teško kao grumen zemlje. Sve mislim pritisak vazduha u vlažnim danima meša toplotu mojih misli sa virusom Ravnodušnost i da je ovo samo još jedan od poslednjih puta. Ne znam do kada. Možda do danas i onda stvarno nikad više. Do kada? Do danas i nikad više. Ali stvarno.
Nema tu ničeg za mene, koliko god poruke ostavljala na stolovima, po podu, kraj ulaznih vrata. Samo suze u mojim rukama kada se sve vrati na moju adresu. 
Neću više da se krpim. Nema smisla. Preći ću još jednom sama ceo put i znaću da sam i to mogla sama. 
On nikada nije umeo. Nije me ni video dobro da bi mogao da me zaboravi, a pamećenje mi je gore od njegovog i ja ga i dalje poznajem. 
Šteta. Mogla sam mu pokloniti cveće, video bi deo savršenog dana.

Prošla

Pričali smo o planu putovanja.

Poželeo je da idemo i u Nemačku.

Ideja o Norveškoj nadasve mu je bliska.

Prošlost mi je priredila iznenađenje –

zabavu i stilizovanje...

mog Ega.

Tada joj opraštam sve

iako sam samo tren pre ulaska u njene sobe

pomislila da je ostavim,

da odem bez reči,

onako bezobrazno i mistično,

onako kako sam prezirala.

Ali zaboga!

Ona me je čekala čitava 3 sata

i ja ulazim,

velika,

i prepuštam se rukama nekim

da mi mrse kosu,

da mi oblače tu tešku, predivnu haljinu,

baš onakvu kakvu sam sama sebi htela sašiti ovih dana.

Ona me odlično poznaje.

Tu padam.

I ustajem.

Ustajem jer sam se probudila.

Havoc

Nezrelost.
Nezrelost si ti.
I ja.
Užas. 
Patetika.

Ti.
Ja.
Ende.
Tačka.
Loš dan.
Pogrešan sat.
Blato.
Biserje.
Iverje.
Trice i kučine.
Lom.
Krš.
Haos.

I pad.
Niski.
I loš.
I bolan.
I trošan.
I pogrbljen.
I dan.
Loš.

Hoću još.
Užas.
I patetiku. 
I lom.
I haos.

Limb

„To je samo period”, progovaram. Kao iz topa besne tvoje obuzdane misli kroz ta zelena usta: „Period, koji se mnogo ponavlja i koji mnogo, mnogo dugo traje.” Na tim usnama odmaram oči. Tvoje usne su i moj parfem. Frotir za moj kuk. I muslin za moje grudi.

Saznajem sve o tebi iz par matematičkih pojmova: 0, +, A, B. Ili ništa ili sve. Ili niko ili sam. Ili ničeg il’ svega previše. A to zavodi me.

Klatiš se na klimavoj ravni, ne možeš da se odlučiš gde bi, iako odlično znaš koja je tvoja strana. Povlačiš osmeh jer očekuješ pitanje. Padam u nesvest od brzine uspostavljanja relacija između tvojih skakutavih ideja obučenih u dobru percepciju stvarnosti sa po kojom pahuljom na nosu. Snove samo vučeš iz navike.

Toneš u moje lice. Svi se zaustavljaju kod mojih očiju. Ti ne staješ. Ti nestaješ u mojim rukama.

Gubi ti se trag kada poželiš svetlost. Pred sobom stojiš spokojno zatvoren. Lebdi između uzdaha i izdaha seta za prošlim životom. Koračaš kao da si još uvek u Paklu iako Limbo miriše na spaljenu sandalovinu. Hajde da čitamo, svako posebno, „Božanstvenu komediju” i uporedimo analize. Znam da ćeš se složiti sa mnom da je Pakao najbolji deo za stvaranje osnovnog postulata sopstvenog življenja kada dođeš do (K)Raja.

A. Torma

       Stajala je prelepa isped mene. Baš kao i ovo popodne. Već nedelju dana od našeg rastanka, a tek koji dan od njenog odlaska kao da još uvek nisu probudili onaj naročiti osećaj ustreptalosti, poput onog usled zanosa inspiracijom (a možda i inspiracija ume da se dobro zanese?), isti onaj koji mi je u trenutku opraštanja sa njom potresao ceo organizam. Gutala sam reči koje sam gurala napolje preko usana, grlo mi je stajalo u knedli, oblik mi je bio težak i svoj i ponosan i stabilan. Svesno sam joj pokazala koliko nisam bila svesna ljubavi moje velike prema njoj. A ona... stajala je prelepa ispred mene.

          Ponavljala sam na svakoj desetoj tački kako nismo ni kafu popile pred put, iako smo je ređe pile od imaginarne kafe pred ogledalom koje stvara znoj na čelu; isto to ogledalo biće mi jedini prozor u njen dan. Verovatno ne bi trebalo ni da bude daleko. A onda je zasigurno cela priča još lepršavija.

          Ne pamtim da sam se ikada sa ovim osećajem opraštala od nekog. Patetičan neka je momenat u razmišljanju, ali setila sam se našeg prvog susreta i njenih velikih reči već nakon desetog. Bodrenje tuđeg ega nije ni meni strano, ali ona to tako dobro stavlja na sebe, šepuri se time... Od radosti neke nadasve ponosno usiljene, nikla sam iz zemlje poput zdravog hibrida i vinula svoje grane iznad neba, daleko negde u atmosferu. Nikada nisam ostala žedna njenih reči. Reči svega.

          Radujem se... Radujem se njenoj reči iz daljine. Glasna je ona, znam da ću je dobro čuti, dobro koliko joj je sada tamo. Tamo blizu. A tek počinjem da uzimam vazduh za poemu o njoj, glasnoj.

          I njene oči. Dublje nego ikad. Čini se da se ta dubina da porediti sa dužinom njene kose, koju je do skoro imala. Osmeh koji joj izlazi iz obraza. Pogled nizak, sa visine. Kapci izazovno teški. Donja usna sa dobro poznatom gestikulacijom. Cela ekspresija njenog lica – vrh planine u divnom hladnom fjordu na zapadu Norveške. Stajati pred njenim licem – umiranje bez zaslužene elegije, zbog nesposobnosti da se napiše. Logički zaključak – pravi drugi početak.

Udarac

Tek danas prvi put shvatam i osećam značenje česte sintagme "na ruševinama ljubavi"... Spoznajem tek ovog jutra šta znači letargisati na ruševini nekada blistave, čiste ljubavi. I nema razloga pitati zbog čega tako kratak život, to je tako očigledno - načinio si bumerang od beličastog praha moje ljubavi i posvećenosti, i u rečima si imao jak vetar... A ljubav se ne vraća. Ona se uzvraća, kao udarac.