Limb

„To je samo period”, progovaram. Kao iz topa besne tvoje obuzdane misli kroz ta zelena usta: „Period, koji se mnogo ponavlja i koji mnogo, mnogo dugo traje.” Na tim usnama odmaram oči. Tvoje usne su i moj parfem. Frotir za moj kuk. I muslin za moje grudi.

Saznajem sve o tebi iz par matematičkih pojmova: 0, +, A, B. Ili ništa ili sve. Ili niko ili sam. Ili ničeg il’ svega previše. A to zavodi me.

Klatiš se na klimavoj ravni, ne možeš da se odlučiš gde bi, iako odlično znaš koja je tvoja strana. Povlačiš osmeh jer očekuješ pitanje. Padam u nesvest od brzine uspostavljanja relacija između tvojih skakutavih ideja obučenih u dobru percepciju stvarnosti sa po kojom pahuljom na nosu. Snove samo vučeš iz navike.

Toneš u moje lice. Svi se zaustavljaju kod mojih očiju. Ti ne staješ. Ti nestaješ u mojim rukama.

Gubi ti se trag kada poželiš svetlost. Pred sobom stojiš spokojno zatvoren. Lebdi između uzdaha i izdaha seta za prošlim životom. Koračaš kao da si još uvek u Paklu iako Limbo miriše na spaljenu sandalovinu. Hajde da čitamo, svako posebno, „Božanstvenu komediju” i uporedimo analize. Znam da ćeš se složiti sa mnom da je Pakao najbolji deo za stvaranje osnovnog postulata sopstvenog življenja kada dođeš do (K)Raja.