Limb

„To je samo period”, progovaram. Kao iz topa besne tvoje obuzdane misli kroz ta zelena usta: „Period, koji se mnogo ponavlja i koji mnogo, mnogo dugo traje.” Na tim usnama odmaram oči. Tvoje usne su i moj parfem. Frotir za moj kuk. I muslin za moje grudi.

Saznajem sve o tebi iz par matematičkih pojmova: 0, +, A, B. Ili ništa ili sve. Ili niko ili sam. Ili ničeg il’ svega previše. A to zavodi me.

Klatiš se na klimavoj ravni, ne možeš da se odlučiš gde bi, iako odlično znaš koja je tvoja strana. Povlačiš osmeh jer očekuješ pitanje. Padam u nesvest od brzine uspostavljanja relacija između tvojih skakutavih ideja obučenih u dobru percepciju stvarnosti sa po kojom pahuljom na nosu. Snove samo vučeš iz navike.

Toneš u moje lice. Svi se zaustavljaju kod mojih očiju. Ti ne staješ. Ti nestaješ u mojim rukama.

Gubi ti se trag kada poželiš svetlost. Pred sobom stojiš spokojno zatvoren. Lebdi između uzdaha i izdaha seta za prošlim životom. Koračaš kao da si još uvek u Paklu iako Limbo miriše na spaljenu sandalovinu. Hajde da čitamo, svako posebno, „Božanstvenu komediju” i uporedimo analize. Znam da ćeš se složiti sa mnom da je Pakao najbolji deo za stvaranje osnovnog postulata sopstvenog življenja kada dođeš do (K)Raja.

A. Torma

       Stajala je prelepa isped mene. Baš kao i ovo popodne. Već nedelju dana od našeg rastanka, a tek koji dan od njenog odlaska kao da još uvek nisu probudili onaj naročiti osećaj ustreptalosti, poput onog usled zanosa inspiracijom (a možda i inspiracija ume da se dobro zanese?), isti onaj koji mi je u trenutku opraštanja sa njom potresao ceo organizam. Gutala sam reči koje sam gurala napolje preko usana, grlo mi je stajalo u knedli, oblik mi je bio težak i svoj i ponosan i stabilan. Svesno sam joj pokazala koliko nisam bila svesna ljubavi moje velike prema njoj. A ona... stajala je prelepa ispred mene.

          Ponavljala sam na svakoj desetoj tački kako nismo ni kafu popile pred put, iako smo je ređe pile od imaginarne kafe pred ogledalom koje stvara znoj na čelu; isto to ogledalo biće mi jedini prozor u njen dan. Verovatno ne bi trebalo ni da bude daleko. A onda je zasigurno cela priča još lepršavija.

          Ne pamtim da sam se ikada sa ovim osećajem opraštala od nekog. Patetičan neka je momenat u razmišljanju, ali setila sam se našeg prvog susreta i njenih velikih reči već nakon desetog. Bodrenje tuđeg ega nije ni meni strano, ali ona to tako dobro stavlja na sebe, šepuri se time... Od radosti neke nadasve ponosno usiljene, nikla sam iz zemlje poput zdravog hibrida i vinula svoje grane iznad neba, daleko negde u atmosferu. Nikada nisam ostala žedna njenih reči. Reči svega.

          Radujem se... Radujem se njenoj reči iz daljine. Glasna je ona, znam da ću je dobro čuti, dobro koliko joj je sada tamo. Tamo blizu. A tek počinjem da uzimam vazduh za poemu o njoj, glasnoj.

          I njene oči. Dublje nego ikad. Čini se da se ta dubina da porediti sa dužinom njene kose, koju je do skoro imala. Osmeh koji joj izlazi iz obraza. Pogled nizak, sa visine. Kapci izazovno teški. Donja usna sa dobro poznatom gestikulacijom. Cela ekspresija njenog lica – vrh planine u divnom hladnom fjordu na zapadu Norveške. Stajati pred njenim licem – umiranje bez zaslužene elegije, zbog nesposobnosti da se napiše. Logički zaključak – pravi drugi početak.

Udarac

Tek danas prvi put shvatam i osećam značenje česte sintagme "na ruševinama ljubavi"... Spoznajem tek ovog jutra šta znači letargisati na ruševini nekada blistave, čiste ljubavi. I nema razloga pitati zbog čega tako kratak život, to je tako očigledno - načinio si bumerang od beličastog praha moje ljubavi i posvećenosti, i u rečima si imao jak vetar... A ljubav se ne vraća. Ona se uzvraća, kao udarac. 

Strašna (iluzija)

.Tresem se od reči koje žele da ubiju misli, na papiru. Juče me je dan vukao na ulicu da skakućemo i mazimo se i pevamo i bacakamo. U jednom momentu pogled mi je zapeo za moj uzdignuti tada pazuh i setih se naše intimnosti; i pokušavah da vratim sećanje kako je to bilo sa tobom. Uspela sam nekako. I osmeh se sam crtao. Dan je skakao uporno i odveo me negde drugde.
.Usput se negde setih svih naših dana provedenih u našem gradu, za koji nisam do skoro kapirala da je ipak upravo baš on naš na neki način. I svi loši dani tvoji sad bole me kao i vreme neprovedeno sa tobom, bez obzira na sve. Zaboravi sve moje ljutnje, bes, ćutanja, arlaukanja, ma i svu moju bol, molim te, zaboravi. Toliko želim da vratimo magiju, kako kažeš, koju su nam oteli skroz loši sati, tvoj ponos i moje nestrpljenje. Toliko želim samo muziku opet, vino ili pivo, svejedno je, pune ruke osmeha nas četvoro, troje, dvoje. I ne mogu da prestanem da ih prolivam kada se samo setim koliko sam tada bila srećna, onako kako ja želim. Pod u mojoj sobi je ljubičast ceo. I moj pusti dom u tom našem gradu, koji Edgar verno ne napušta i čeka da se vratim ili makar svratim, te stepenice i dvorište, koji su svedoci svih tih mojih dana sa tobom, tada tamo, znaju napamet sve naše izgovorene rečenice kada bi me pratio, i sve moje misli koje su tada sa zadovoljstvom umirale u treperavim papirima. Sve mi to tako zajedno oduzima dah i čini se, veoma mrtva sam. Odavno. Sada kao da se to potvrđuje u mojoj prokrastinaciji od života, koja mi je uvek prijala.
.I stanem. I poželim da se vratim unazad. Ili da izazovem sve to nekako opet, sad. Da nam bude dobro oboma. Da pevaš sa mnom, da te vidim onako nasmejanog; skoro da sam zaboravila na tvoj osmeh bez trunke brige neke lude, koja zna sada da ti visi danima pod noktima. Da me dočekuješ na kafu sa onim detinjastim osmehom i izmenjenim glasom, kao da smo deca, specijalno za priliku mog dolaska kod tebe... I tako celo leto. Na tvojoj, na mojoj terasi, u školskom dvorištu, ispred bioskopa, daleko od očiju svega što ne želimo da čujemo.
.Tresem se jer ima još Himalaja svega čega se, verujem, odlično sećaš, isto kao i ja. I da je to ono što bi i ti sada da živiš. Javi mi kada budeš poželeo, mislio da je vreme ili da treba tako... da živim s tobom tako.

Različite ravni

Otkud ti ideja
da me na ovaj način
ostavljaš bez teksta
i daha?


Kao da su leptiri
u glavi tvojoj
zauzeli stav 
za uzimanje maha.


Ali neslavno smo se rastali...
jer neslavno smo se rastali.

Šećerna vuna

Nedostaješ mi često. Novi prijatelj me podseća na tebe. Svaka njegova reč i svaki pogled - kao da govorim sa tobom. Kao da opet sedimo satima do kasno u noć, upijam svako slovo kao deo lepe smislene celine neke, pitam te milion pitanja, odgovaraš sa milion kratkih odgovora, koji me samo bude da mislim i izgovorim samo pravo. Onda si zadovoljan i baciš mi osmeh. I odlaziš na spavanje.
Oh, kada bi samo znao koliko mi nedostaješ... možda bi se i pojavio odnekud. Kada bismo se makar negde samo sreli da ti kažem sve ono što već znaš - da ne bih bila na ovom stupnju razvoja da mi nisi govorio prave reči u pravo vreme, da nisam gutala sve kao šećernu vunu i da nisam u dlanovima imala sve naše priče i uvek ih čitala iznova i iznova.

Moji dlanovi su tefter. Tvoje ime se dosta ponavlja. I tamo gde čitalac ne može ni da zamisli. Ali znam da ćeš jednom znati. Sve. Samo da sretnemo se.

Uspavana

Depresija se umorila
od čekanja moje smrti
pa je zaspala.
Samo molim vreme
da bude tiho
kad prolazi,
da je ne probudi...