Šećerna vuna

Nedostaješ mi često. Novi prijatelj me podseća na tebe. Svaka njegova reč i svaki pogled - kao da govorim sa tobom. Kao da opet sedimo satima do kasno u noć, upijam svako slovo kao deo lepe smislene celine neke, pitam te milion pitanja, odgovaraš sa milion kratkih odgovora, koji me samo bude da mislim i izgovorim samo pravo. Onda si zadovoljan i baciš mi osmeh. I odlaziš na spavanje.
Oh, kada bi samo znao koliko mi nedostaješ... možda bi se i pojavio odnekud. Kada bismo se makar negde samo sreli da ti kažem sve ono što već znaš - da ne bih bila na ovom stupnju razvoja da mi nisi govorio prave reči u pravo vreme, da nisam gutala sve kao šećernu vunu i da nisam u dlanovima imala sve naše priče i uvek ih čitala iznova i iznova.

Moji dlanovi su tefter. Tvoje ime se dosta ponavlja. I tamo gde čitalac ne može ni da zamisli. Ali znam da ćeš jednom znati. Sve. Samo da sretnemo se.