Nikada neću zaboraviti dan kada si došao. Stol u bašti kafane na dolaznom peronu, kafa, tvoje cigarete i tvoj pogled kao da se tu sastajemo svakog dana. Ja u čudu, puna entuzijazma za nas.
Ustao si onda i zagrlio me; jako prijatno iznenađena tvojim dolaskom, poverih ti se da niko nikada nije učinio tako nešto za mene. Tvoja sloboda grlila mi je lice.
Vodu si voleo više od sebe. Ja sam volela da te gledam dok joj se raduješ. Sa tobom sam znala dugo hodati. "Hajdemo vani, prelepo je!". Iznosio si me iz kuće - mene, zaglavljenu na drugoj polici.
Delili smo tkaninu, delili smo dane koji su u toku jednog zalaska sunca menjali svoj tok u totalno drugom smeru. To je bila magija uživo. Obožavao si moju brzinu. Seli bismo na voz i otišli da tamo negde dočekamo jutro ispred neke lepe kapije, za koju si tvrdio da krije neviđeni vrt. Bilo je bolje od toga.
Noću smo se puno smejali. Spavao si uvek kraće od mene. Volela sam tvoj veš i tvoju so u krevetu.
Svi naši dani bili su mirni. Žena u meni bila je slobodna po prvi put. Soba i dalje miriše na paljevinu. Vatru sam ti poklonila pošto si ugasio moju žeđ i pustio neku čudnovatu biljku da iz mene iznikne. Teško mi je što sam te lišila te vegetacije.
Jedino je važno i tužno
to što godine i godine
nismo proveli zajedno...
a volela sam te intenzivno
i snažno.
Sada kao da nam je
vreme isteklo...
iz ruku.
Bez ljutnje,
bez imalo besa, inata i tvdroglavosti,
spuštam ti u ruke
toplinu emocija odavno stvorenih
za tebe -
još uvek su izgleda žive.
Rukama bi ih mogao
dodatno zagrejati,
tvoj osmeh bi ih stresao
od radosti.
Tvoja jedna reč -
meškoljilje bi se
i osetio bi iskrenu ljubav.
Sjaj njihove lepote
još uvek je postojan.
Toplina i sjaj -
to zaslužujemo i ti i ja.
Odakle mi pozitivna energija?
Ja nemam novac ni za lekove...
U kutijici okrugloj i srebrnoj sakrila sam miris leta. Makar jednu nedelju i četiri dana od leta.
Kada je otvorim, to blistavo leto pokloni sumorno po podne meni na dlan - jer kao da je sve bilo samo san.
Ipak, snovi su tu da nas probude - sveže i nove... možda. Valjda.
A strogost me samo posmatra jer zna da odlično znam da je nemilosrdna kada mi san dođe na oči.
Ipak, ima li ičeg lakšeg od prizora jednog letnjeg slobodnog dana?
Ja znam šta je teže.
Ona : "Ubila nas je njegova romantika."
Ubila ih je njegova romantika.
Ona gleda pravo.
Da li je zaista neophodno da neke stvari jednostavno moraju umreti da bi se napravilo mesto za stvaranje novih stvari?
Šta je sa onim da se ništa ne mora u životu?
I zar korenite promene nisu stres za duh iako čiste od korova?
Koliko je vremena potrebno za emotivnu adaptaciju?
Šta je ono što ostaje zauvek?
Jutro ću neizmerno voleti zauvek.
Dakle, novi dan je ono što definitivno (ako je išta definitivno) ostaje tu - možda baš da daje vremena za adaptaciju; možda je novi dan tu da prividno ublaži stres usled dubokih promena; on, dakle, mora da se desi. Novi dan nije samo neizbežan već je i neka vrsta imperativa.
Kao takav, kao da od nas na sasvim moralan način traži žrtvu bilo kakve vrste, a to je umiranje - bilo čega. Malo kao suza, ali i puno značaja, emocija, puno jednog parčeta nas kao što je suza.
I onda kada se telo i duh smire, taj isti novi dan izdaje nam potvrdu da to što je umrlo je sâmo samo tražilo da umre tako da ispada da ni šteta nije velika, kao i da naša žrtva, zarad nečeg neophodnog kao što je zdrava promena, nije velika kao sunce kako nam se isprva činilo.
Koliko smo čisti posle svega u bilo kom smislu?
Ruke su čiste i oprane - od svega.
Prijatelji to praštaju, ali da li to praštaju i umrle emocije?
Ili se osećaju izdano iako su vapile za tišinom?
Da, onda mi ostaje samo novi dan - da me možda i samo prividno teši i obećava neki večni život nečeg novog. Onda stvarno: Dobro jutro, brate...
ON : "Možeš do sutra da me poklapaš i ja tebe..."
ONA : "Ali da li ćemo da se poklopimo?"
