Da li je zaista neophodno da neke stvari jednostavno moraju umreti da bi se napravilo mesto za stvaranje novih stvari?
Šta je sa onim da se ništa ne mora u životu?
I zar korenite promene nisu stres za duh iako čiste od korova?
Koliko je vremena potrebno za emotivnu adaptaciju?
Šta je ono što ostaje zauvek?
Jutro ću neizmerno voleti zauvek.
Dakle, novi dan je ono što definitivno (ako je išta definitivno) ostaje tu - možda baš da daje vremena za adaptaciju; možda je novi dan tu da prividno ublaži stres usled dubokih promena; on, dakle, mora da se desi. Novi dan nije samo neizbežan već je i neka vrsta imperativa.
Kao takav, kao da od nas na sasvim moralan način traži žrtvu bilo kakve vrste, a to je umiranje - bilo čega. Malo kao suza, ali i puno značaja, emocija, puno jednog parčeta nas kao što je suza.
I onda kada se telo i duh smire, taj isti novi dan izdaje nam potvrdu da to što je umrlo je sâmo samo tražilo da umre tako da ispada da ni šteta nije velika, kao i da naša žrtva, zarad nečeg neophodnog kao što je zdrava promena, nije velika kao sunce kako nam se isprva činilo.
Koliko smo čisti posle svega u bilo kom smislu?
Ruke su čiste i oprane - od svega.
Prijatelji to praštaju, ali da li to praštaju i umrle emocije?
Ili se osećaju izdano iako su vapile za tišinom?
Da, onda mi ostaje samo novi dan - da me možda i samo prividno teši i obećava neki večni život nečeg novog. Onda stvarno: Dobro jutro, brate...
ON : "Možeš do sutra da me poklapaš i ja tebe..."
ONA : "Ali da li ćemo da se poklopimo?"
Silazak u ponor.
Memla stvara čipkast baldahin oko moje glave i ramena.
Igličastim hodom gazim po olovu koje mi se lepi za cipele. Ne znam ni zašto sam ih obula.
Usne prinosim zidovima, trošnim i masnim od osunčanog ustajalog vazduha. Blatnjavi prah grli mi usne poput praha sa kolača, nemam gde pa samo istopim malo vode iz oka. Primačem ramena tom istom smola-zidu i stojim tako dugo u nadi da neće još svanuti - u nadi da imam vremena za spavanje.
Pored tebe sam sigurna -
vraćanje i odlaženje su tako sigurna neizvesnost
sa tobom.
I prošla je pored mene kao da me nije videla. A pogledala me je toplo i meko poput grana procvetale trešnje i osmehnula se jednako blago kao da je ugledala dečaka kakvog, a ne starca, oronulog, ali urednog, i belog lica.
Pomišljam kako se ipak rasplakala kasnije zbgo toga što mi se nije javila jer da je sve u redu, zagrlila bi me jako i ponavljala neke pozdravne rečenice kao da mi je drug iz vojske, a ne nešto bliže.
On je umro. Došla je na sahranu sama. Ćutala je skoro sve vreme. Govorila bi samo kada bi je neko nešto pitao. Kratko bi odgovarala, potvrđivala, odobravala, ne retko klimanjem glave ili sklapanjem očiju, ponekad skoro bez ijedne reči, ili sa ponekom prebačenom preko donje usne. Pogled tokom spremanja sahrane i samog opela - spušten, tih i jasan.
Ono što sam uspeo da čujem iz njenih usta tog dana bilo je da joj ne treba niko da bude pored nje te je zato došla sama. Iako sam znao da u svojoj ljubičastoj dvorani grca u plaču, nije nam poklonila ni trunku svoje tuge, goleme i teške, goleme i gorke, goleme i sumorne, goleme i trome. To je odavao njen nepravilan hod i bol u kuku, koji je sestri priznala da je razara jače nego što je ikad mogla i zamisliti.
Sada je hodala stabilno. Ruke su joj letele oko struka. Čini se kao da je jurila u zagrljaj nekom muškarcu.
ONA
Nesigurne u osećanja,
ali sigurne u osećaj,
moje usne padaju ničice
na njegove ključne kosti.
Samo on ima
takve ključne kosti -
skelet leptira
koji me podiže visoko,
u vrtlogu od laganih ljuljašaka.
Čvrsto prikovana mislima
za njegov stabilan prvi pršljen,
upijam svetlost ulice
i prenosim te zrake po asfaltu
kroz slomljeno telo.
Topla krv sjurila mi je
iz gornjeg nepca kroz nos
i ispunila mi obraze
svojom lakom vrelinom,
nežno poput teget pliš trake;
i iz pogleda mu čitam:
"Zbunjenost."
ON
Ni sam ne znam zašto.
"Kako" je lako objasniti.
Klatila se
na poslednjim atomima snage
za tu sedmicu,
gledala me spremno i bila blaga.
Da sam samo mogao,
ušao bih joj u ramena,
u to meko i postojano meso,
kroz grlo joj se popeo
do tankih obrva i nosa
i grlio joj te nestabilne misli.
Svetlost iz kosmosa
poklanja najlepši spektar boja
kroz njeno stakleno telo.
Očaran,
ljubio bih joj ruke
do jutra nekog.
Ptica.
Čuo sam pticu
kada sam je poljubio.
Mislila je da je san
kada se prividno probudila.
U pogledu sam zasigurno prepoznao jedno:
"Svesnost sna."
In my head.
In my bed.
In my bad.
