ONA
Koliko je nezamislivo
da leži sad
pored mene...
Koliko bi bilo neverovatno
videti svetlost
kroz njegove roletne...
Da li bi kretanje mog tela
bilo nepoštovanje njegovog duha?
Koliko bi se bunio?
Koliko li je željan
vidika samo?
Besmisleno je
govoriti o smislu
misleći na nas
kao na dvoje.
Pala bih u čudo
da tela nam se spoje.
ON
Koliko je samo nezamislivo
to što nije pored mene...
Njen dodir udišem
svakog popodneva
kada me budi svetlost
sunca koje se sprema da zađe
za brdo.
I za nju -
još samo danas.
"Još samo danas",
ponavljam i dan danas.
Suludo je razmišljati
o njenom senzualnom pokretu
za mene,
ali kada bi mi samo poklonila
jedan ljubavnički uzdah -
izdah neka proguta -
držao bih čudo u rukama.
Gubim se
u činjenici
da te gubim.
Dok ja plešem
sa tvojim Egom,
ti ne osećaš zemlju
pod stopalima.
Dok ti ćutiš,
ja plešem
sa tvojim Egom.
Trenutak
kada imaš poverenja
samo u svoje noge -
bez hrskavice u kuku,
sa bolnim pulsom u kolenu,
sa nasmejanim mišićima
i sa teškim stopalom.
Bežati ili hitro doći -
nije ni važno.
Kao da jedino njih
odlično znam,
jedino se njima prepuštam.
Reči me vode.
Noge me dovode.
Do vode.
Knjiga.
Fali mi tvoja učmalost.
Fali mi tvoje značajno pripovedanje.
Fali mi tvoj uzdisaj
kada su ti usne na cigareti,
taj ogavni ritual,
koji nikada nisam mogla da gledam
bez groznice u malom mozgu.
Fali mi tvoj pogled
meko naoštren,
tvoj ogroman osmeh
i tvoje sive, debele šake.
Fali mi tvoja šala,
bore oko očiju
kada ti je grimasa na mestu.
Fali mi samo minut svega toga.
"Lek je dodir...
Drugi čin."
Moram da te isprovociram
kao inspiraciju
da realnost ne bi bila
oponašanje umetnosti,
da ne kažem - života.
Pobuna.
Potvrdno klimanje.
Pred pogledom - duša.
A ti gledaj ravnodušno
ako si životinja.
I onda -
poljubac.
Star čitav jedan vek.
I moja suzdržanost
da ti ne odgovorim
na svaku reč
iz tih kratkih sintagmi.
Žena.
(Ipak sam ja žena.)
