петак, 09. март 2012.

Odvratnost





Žao mi je što tako mislim, ali oboje su odvratno grozni kada sa zajedljivošću i okolišući pitaju zašto me obuzme groznica zbog onog drugog. Odvratni su! Toliko glupo površni da prosto ne želim da poverujem da ne mogu da poverujem. Mislila sam da nikada neće takvi biti. Njihova ljubav je od silnih metamorfoza postala tako neverovatno neko čudno osećanje, da ne umem ni da joj nadenem istinske emocije kao atribute, bolesno sjedinjene u neku plastelinasto-glinastu grudvu sa koje se, dok se kotrlja niz ruke mi, odvajaju oni suvi delovi; jer ne mogu tako dugo biti zajedno sve te gluposti od izlizanih reči, pogleda, samosažaljevanja i zavidnosti...
I tako dok moram da istrajem u svojoj zamisli da postanem samo normalan čovek, sa gorčinom mirisa truleži, gutam njihovu bljutavu nezrelost, čiji antonim nisam još uvek spoznala, ali znam šta podrazumeva. To sigurno nije rađanje svih ovih odvratnih strujanja, koje trenutno (već nekoliko meseci) osećam od njih. U to sam sigurna.
S druge strane, šta su sve doživeli možda treba da me ipak natera da opravdam sve te stvari, koje izgovaraju i šalju ka meni i kojih se do koštane srži gnušam. Ipak, smatram da je čovek kriv za sve čega se dodirne.
Na kraju, nije moje da sudim. Ne slikaju mi osmeh, ali vidim nebo i bez toga. 

Нема коментара:

Постави коментар