петак, 09. март 2012.

Jako brzo





Pokušavam da se setim tvog tela...
nagog.
Tvoje glatke kože,
mutne i svetle bele boje u isto vreme;
kako ustaješ iz kreveta,
navlačiš na sebe donji veš brzo,
izlaziš iz sobe,
kratko se zadržavaš u toaletu,
ulaziš grozničavo i sumnjičavo u sobu,
ne pokušavajući da odgonetneš svoje sumnje pitanjem...
bilo kakavim.
Ja te pogledam,
ne dozvoljavaš da to činim dugo
i gasiš svetlo brzo.
Jako brzo.

Setim se tvojih urlikanja...
tiho si to činio.
Dah ti je retko bio na samrti.
Ali volela sam to.
Sećam se svake linije na izgužvanom ti licu,
sa malo svetlosti uličnog osvetljenja na tvom nosu
i usni gornjoj,
koje je provirivalo kroz roletne...
kao da si mi u istom momentu kada je to nastajalo,
kada bih upijala sve to da bih sutradan pisala o tome,
u momentu značajnom za čovečanstvo,
oduzimao sve te nepune minute već narednog momenta
kao da nisam dostojna toga,
kao da ćeš patiti zbog toga...
jednom.

I onda priča koju ne želim da čitam.
Priča, koja je očigledna i boli...
da si postao tužan i čemeran.
Jako brzo.

Нема коментара:

Постави коментар