Umro je.
Javio mi je
da će se to desiti,
da će to učiniti.
"Svet je isti
i s druge strane
ogledala",
pisalo je.
Napolju samo kiša.
I on van svog tela.
Javila sam mu
da se vidimo onda tamo.
Težina...
Čemer...
Jad!
Ma Pakao umire na zemlji!
Njene knjige
mirišu na sandalovinu.
Ona hoda
i muški rod umire
pred bistrinom njenog uma
prenesene u stvarnost
kroz njene oči.
Na njenom licu
osmeh je staložen.
Ne mora da izgovori ni reč,
ja lečim se
od njenih odgovora
i moja smrt tone u pesak
njene veličanstvene pustinje
od tišine.
Нема коментара:
Постави коментар