Lomi se u meni nedeljama nešto teško kao grumen zemlje. Sve mislim pritisak vazduha u vlažnim danima meša toplotu mojih misli sa virusom Ravnodušnost i da je ovo samo još jedan od poslednjih puta. Ne znam do kada. Možda do danas i onda stvarno nikad više. Do kada? Do danas i nikad više. Ali stvarno.
Nema tu ničeg za mene, koliko god poruke ostavljala na stolovima, po podu, kraj ulaznih vrata. Samo suze u mojim rukama kada se sve vrati na moju adresu.
Neću više da se krpim. Nema smisla. Preći ću još jednom sama ceo put i znaću da sam i to mogla sama.
On nikada nije umeo. Nije me ni video dobro da bi mogao da me zaboravi, a pamećenje mi je gore od njegovog i ja ga i dalje poznajem.
Šteta. Mogla sam mu pokloniti cveće, video bi deo savršenog dana.
Нема коментара:
Постави коментар