петак, 04. април 2014.

Rasipanje


Pali smo u večnost.
Zamrznuti završavamo priču
i počinje poezija.
Belo, žuto, plavo i ružičasto pred očima -
sve treperi od oblika i boja.
Samo okreti i po koji dodir -
ništavno je sve u odnosu na našu povezanost.

Igraš mi oko članka.
Popela sam ti se na usne.
Reči su odavno izgubile vrednost.
Ne lupaj, molim te!
Pa pogledaj se samo...
Ne podsećaš li na mene?

Horor ne postoji.
Možda se opet poezija rasipa
po nečijoj sobi.

Нема коментара:

Постави коментар