субота, 07. децембар 2013.

Green


Nikada neću zaboraviti dan kada si došao. Stol u bašti kafane na dolaznom peronu, kafa, tvoje cigarete i tvoj pogled kao da se tu sastajemo svakog dana. Ja u čudu, puna entuzijazma za nas. 
Ustao si onda i zagrlio me; jako prijatno iznenađena tvojim dolaskom, poverih ti se da niko nikada nije učinio tako nešto za mene. Tvoja sloboda grlila mi je lice.
Vodu si voleo više od sebe. Ja sam volela da te gledam dok joj se raduješ. Sa tobom sam znala dugo hodati. "Hajdemo vani, prelepo je!". Iznosio si me iz kuće - mene, zaglavljenu na drugoj polici. 
Delili smo tkaninu, delili smo dane koji su u toku jednog zalaska sunca menjali svoj tok u totalno drugom smeru. To je bila magija uživo. Obožavao si moju brzinu. Seli bismo na voz i otišli da tamo negde dočekamo jutro ispred neke lepe kapije, za koju si tvrdio da krije neviđeni vrt. Bilo je bolje od toga.
Noću smo se puno smejali. Spavao si uvek kraće od mene. Volela sam tvoj veš i tvoju so u krevetu.
Svi naši dani bili su mirni. Žena u meni bila je slobodna po prvi put. Soba i dalje miriše na paljevinu. Vatru sam ti poklonila pošto si ugasio moju žeđ i pustio neku čudnovatu biljku da iz mene iznikne. Teško mi je što sam te lišila te vegetacije. 



Нема коментара:

Постави коментар