Prolaz

I prošla je pored mene kao da me nije videla. A pogledala me je toplo i meko poput grana procvetale trešnje i osmehnula se jednako blago kao da je ugledala dečaka kakvog, a ne starca, oronulog, ali urednog, i belog lica. 
Pomišljam kako se ipak rasplakala kasnije zbgo toga što mi se nije javila jer da je sve u redu, zagrlila bi me jako i ponavljala neke pozdravne rečenice kao da mi je drug iz vojske, a ne nešto bliže.
On je umro. Došla je na sahranu sama. Ćutala je skoro sve vreme. Govorila bi samo kada bi je neko nešto pitao. Kratko bi odgovarala, potvrđivala, odobravala, ne retko klimanjem glave ili sklapanjem očiju, ponekad skoro bez ijedne reči, ili sa ponekom prebačenom preko donje usne. Pogled tokom spremanja sahrane i samog opela - spušten, tih i jasan.
Ono što sam uspeo da čujem iz njenih usta tog dana bilo je da joj ne treba niko da bude pored nje te je zato došla sama. Iako sam znao da u svojoj ljubičastoj dvorani grca u plaču, nije nam poklonila ni trunku svoje tuge, goleme i teške, goleme i gorke, goleme i sumorne, goleme i trome. To je odavao njen nepravilan hod i bol u kuku, koji je sestri priznala da je razara jače nego što je ikad mogla i zamisliti.
Sada je hodala stabilno. Ruke su joj letele oko struka. Čini se kao da je jurila u zagrljaj nekom muškarcu.